Put u Teheran

Podijeli

Tweet

U istoriji krize na Bliskom istoku, otkako je Zapad čuvenom Balfurovom deklaracijom implantirao Izrael u srce Palestine, Amerika je ravno 35 puta potegla veto u Savetu bezbednosti UN, od toga 24 puta na svaki nacrt rezolucije koji bi, na ovaj ili onaj način, tražio okončanje izraelske okupacije Palestine.

• 

Od završetka Drugog svetskog rata Imperija je navikla da je njen veto Sveti Gral, „prirodna pojava“ u međunarodnom životu, a Ujedinjene nacije pogon za overavanje njene samovolje. Zato je ovaj dvostruki veto – Rusije i Kine – na još jednu amero-britansku upotrebu oružja za masovno razaranje tuđih režima i života doživljen kao planetarno nepočinstvo.
Digli se nebo i zemlja. Kako to da ruski medved i kineski mandarin ne drže na pameti šta im je svojevremeno Džon Bolton, bivši američki predstavnik u UN, lepo i izričito objasnio: „Ne postoji nešto što se zove Ujedinjene nacije. Postoji samo međunarodna zajednica (?!), koju može da prevodi samo jedna jedina svetska supersila – Sjedinjene Američke Države.“ Tako je bukvalno Bolton rekao usred Ujedinjenih nacija, pre 10 godina. Ali, to je bilo vreme kada mu se to još moglo. Sada više ne može. Pa, Imperija sve više gubi prisebnost duha i kontakt sa realnošću.
Od kako je pao taj dvostruki veto, Hilari Klinton, malo-malo pa izleti na vrhu federa iz švajcarskog „kuku-kuku“ sata i zapomaže na sav glas kako je veto „za žaljenje“, kako je „sramota“, „neprijatan“, „neprihvatljiv“, itd… Teza gospođe koja izleće iz „kuku-kuku“ sata: tenkovi Bašara El Asada gaze goloruki sirijski narod žedan njene demokatije, a Rusi i Kinezi zategli pa ne daju da „humanisti“ priteknu u pomoć, da amero-britanska demokratija obavi „humantarni“ posao, uostalom onako kako ga je lepo već obavila u Libiji – metkom u čelo sa kratkog odstojanja, a uz duboki poklon Rusiji i Kini što su se tada uzdržali u Savetu bezbednosti.
Ali, šta se to, uistinu, dešava u Siriji? I zašto?
Ništa novo.U dokumentu obeleženom sa „stroga državna tajna“, koji su u septembru daleke 1957. godine potpisali tadašnji britanski premijer, Harold Makmilan i američki predsednik Dvajt Ajzenhauer, pročitaćemo i ove redove: „U cilju podrške akciji liberalnih snaga (?!) u Siriji i sprečavanja režima da blagovremeno na njih odgovori organizovanom akcijom, hitno preduzeti akciju eliminisanja ključnih ličnosti.“ Tačno se navodi koga sve treba fizički likvidirati u sirijskom vrhu, a na čelu liste su trojica -Abdelhalim Saradž, rukovodilac Vojne ontraobaveštajne službe; Afif Al Bizri, načelnik Generalštaba i Kahlid Bektaš, sekretar tada uticajne Komunističke partije Sirije.
Kako da se to obavi? „Njihovo uklanjanje treba da se izvede odmah“, nakon što u Londonu i Vašingtonu „bude donesena politička odluka“. Čim ta odluka padne „treba krenuti sa izazivanjem unutrašnjih nereda, a CIA i MI6 biće spremni da paralelno izvedu manje sabotaže unutar Sirije, a u saradnji sa unutrašnjim faktorima“.
I još: „Neophodni su određen stepen sejanja straha, granični incidenti i insceniranje sukoba na granici (sa Irakom i Jordanom) da bi se obezbedio razlog za intervenciju.“ Intervencija bi krenula iz Iraka i Jordana, suseda Sirije, koji su tada bili pod britanskim mandatom.
Dokument je potpisan simultano u Vašingtonu i Londonu, a jedan od potpisnika, Harold Makmilan beleži kasnije u svojim memoarima da je plan bio „remek-delo (subverzije) čija je sadržina bila sakrivena čak i od britanskog generalštaba“. Plan je na kraju propao, arapski susedi nisu ušli u igru, scenario je provaljen, a panarapska vlada Gamala Abdel Nasera u Egiptu zapretila je vojnim udarom na potencijalne arapske učesnike u zaveri protiv Sirije.
I, evo, sada Imperije kako briše prašinu sa požutelog scenarija i ponovo mobiliše svoje izvršioce radova u Regionu, ovaj put Arapsku ligu u kojoj kolo vode lokalni sateliti Imperije, Saudijska Arabija i Katar.
A zašto Sirija? Zato što je Sirija kao saveznik Irana na arapskom Istoku predsoblje projektovanog rata koji Nobelovac za mir u Vašingtonu, sa Izraelom kao prvom linijom napada, priprema Iranu. Bez eliminacije režima u Siriji, udar na Iran je opasna računica. Put u Teheran vodi preko Damaska. Sirija je naslov iranske priče. I to ujedno objašnjava i gluvom i ćoravom ko to tamo puca u Siriji, iz čijih oružja, čijim parama i za čije babe zdravlje.

Piše: Dejan LUKIĆ

Objavljeno: 13. 02. 2012. u 12:27 | Br. pregleda: 96

Kategorija: Izdvojeno, Posudjeni komentar

• Predsjednik Srbije ili država – to sam ja
  „Srbiju drže Tadić i kriminalci“
  Tadić uzurpirao kompletnu vlast
  Sampras slavi Novaka, Beker spušta loptu