Dodik kao opsesija

Podijeli

Tweet

• 

Pre neki dan sam za potrebe pisanja ove kolumne napravio jedno mini-istraživanje sarajevske štampe. Iako sam rezultat unapred znao, ipak sam hteo da stvar i statistički utvrdim. Na istina nevelikom uzorku od nekoliko desetina poslednjih brojeva političkih magazina „Dani“ i „Slobodna Bosna“, analizirao sam koliko se puta na njihovim stranicama pojavljuju imena pojedinih istaknutih političara. Neupućen čovek bi logično pretpostavio da u štampanim medijima koji izlaze u bezmalo stoodstotno bošnjačkoj sredini dominiraju imena bošnjačkih lidera. Ili da su to, možda, imena članova Predsedništva BiH zato što državofilni Bošnjaci najviše drže do zajedničkih institucija. Ili da je to, eventualno, ime visokog predstavnika jer ga sarajevski domaćini toliko vole da mu ne daju da ode kući. Pa, napokon, da su to, moguće, imena regionalno i globalno uticajnih političkih ličnosti. Međutim, vidi vraga! Nisu to imena ni Cerića, Lagumdžije i Tihića, ni Izetbegovića i Komšića, niti Incka, pa ni Van Rompeja, Ban Ki Muna, Obame ili lidera zemalja BRIK-a.

Pošto nisam baš neupućen, pa zato ni opterećen logikom u proceni komšijskog rasuđivanja, pokazalo se da sam pogodio da je to ime predsednika RS. Ili, kako se to stručno kaže, empirijski se potvrdila moja istraživačka hipoteza da je neuporedivo najfrekventnije ime Milorada Dodika. Prosečno, po jednom broju, Van Rompej i Ban Ki Mun se pominju po 1,1 put, Obama, Putin i Radmanović 4,2, Incko, Željko i Suljo 5,0, Mustafa i Zlatko 9,3 puta. A sam Mile – 49,7 puta, što će reći više nego svi ostali zajedno. Nije logično, jer čovek se nalazi na više reprezentativnoj nego izvršnoj funkciji u manjem delu BiH i nema bilo kakve nadležnosti ni za drugi deo, ni za celinu. Štaviše, u Sarajevo ide nerado i samo kada ga pozovu. Ipak oni, svi odreda, ne propuštaju priliku da u svakom javnom istupu bar po nekoliko puta njegovo ime prozovu u negativnom kontekstu, ili negativno bez ikakvog konteksta. U toj antidodikovskoj kampanji ipak ima određene unutrašnje dinamike i evolucije.

U prvoj fazi je to delovalo kao posledica neuzvraćene ljubavi. Već je zaboravljeno da je u vreme prvog izbornog trijumfa SNSD na Srbe bio došao red da preuzmu mesto predsedavajućeg Saveta ministara. U Sarajevu su priželjkivali da na to mesto dođe lider pobedničke stranke u RS kao pragmatični biznismen, apolitični menadžer i nacionalno indiferentni modernizator. Računali su da će on, u ime poslovne saradnje i širenja tržišta, integerisati BiH u kojoj će onda oni lako kapitalizovati svoju većinu. Dodika su okivali u zvezde. Razočaranje i negodovanje pojavili su se već kada je umesto njega stigao predratni Sarajlija Špirić, a on ostao u Banjaluci da razvija RS.

U drugoj fazi, grđenje Dodika moglo se protumačiti kao izraz zavisti zbog „boljeg entiteta“. U Sarajevu se neskriveno očekivalo da će zaostala RS, u koju je godinama nakon rata ulazilo pet puta manje međunarodne pomoći nego u Federaciju, doživeti privredni kolaps i sama zavapiti za reintegracijom. Međutim, već polovinom Dodikovog mandata „manji entitet“ je postao „bolji“ i to je već postalo nepodnošljivo za bošnjačke lidere i generisalo je medijsku agresiju prema vođstvu RS.

U trećoj fazi Bošnjaci su iz Sarajeva, preko centralizovanih pravosudnih institucija pod kontrolom naklonjenih stranaca, počeli u Banjaluku da liferuju optužnice. Prethodne generacije političkih lidera u RS redom su prozivane za ratne zločine, a pošto se to Dodiku nije moglo prilepiti, jedino je preostao kriminal. Novo velelepno zdanje Vlade RS u Banjaluci bilo je pravi izazov za zavidljivi sarajevski komšiluk. Bes je bio tim veći što je i na goste iz razvijenog Zapada palata ostavljala snažan utisak da je Srpska jedna ozbiljna republika. A onda je i Dodik, pun samopouzdanja zbog političkih, privrednih i diplomatskih uspeha, počeo i sam da uzvraća neprijatnim optužbama, te pokazao da i to ume bolje čak i od Silajdžića.

U četvrtoj fazi sarajevske političare, kao inferiorne u odnosu na Dodika, počela je da prepoznaje i bošnjačka javnost. Čak i kao omrznuti neprijatelj, on im je više imponovao jer je efikasno ostvarivao što je naumio i u RS i u BiH i na međunarodnom planu. Povodom jednog od bezbrojnih trilateralnih sastanaka u kojem je nadmudrio ostalu dvojicu, na koricama „Dana“ je izašla foto-montaža. Dodik između dva majmuna i komentar: „Konačno je pronašao prave partnere u Federaciji.“ Bio je to znak za opštu mobilizaciju uvređene bošnjačke političke elite.

U petoj fazi su se tako sve, ne samo političke nego i nacionalne, verske, medijske, kulturne, sportske i druge snage, uključujući dijasporu i inostrane lobiste, bacile na satanizaciju Dodika. Kao da od njega zavisi biti ili ne biti i Bosne i Bošnjaka. Poruka, adresirana na Vašington i Brisel, glasila je: „Ako ne sklonite Dodika, izbiće novi rat u BiH!“ Nije da nisu ostavili utisak na Srbima inače nesklone u OHR-u i Stejt departmentu sve do SB UN, ali je „bonsku akciju“ presekla komesarka EU. Nakon toga, opsesivna demonizacija Dodika u sarajevskim medijima, koju smo ovde i statistički dokumentovali, postala je predmet podsmeha. Čak i Incko i Amerikanci upozoravaju Bošnjake da Dodik, kakav god bio, ne može da bude alibi za sve probleme u BiH, pogotovo što su danas mahom locirani u Federaciji.

U šestoj, i za sada poslednjoj fazi antidodikovske eskalacije, sarajevski Crnogorac ili crnogorski Sarajlija Andrej Nikolaidis je konačno našao jedino sredstvo protiv Dodika: „Ubiti ga iz snajpera ili razneti eksplozivom!“ Iako ovakva izjava nije zapamćena u mirnodopskoj istoriji ne baš nežnih balkanskih odnosa, treba je pre svega shvatiti kao izraz frustracije koju je u komšiluku izazvala centralna proslava 20. rođendana RS. Nije ih samo pogodilo to što je „genocidna tvorevina“ zaokružila dve decenije i što je program bio zaista na svetskom nivou. Najteže im je palo što je domaćin bio, a ko bi drugi doli opet Dodik, kao predsednik Republike i što je u svom izlaganju o Srpskoj rekao mnogo lepog, ali o njima ponešto istinitog.

Priča se da sada, pri susretima na Baščaršiji, više niko ne „naziva selam“ nego, umesto pozdrava, kroz zube opsuje Dodika. Biće da je to sedma faza.

 

KEC IZ RUKAVA – NENAD KECMANOVIĆ

Objavljeno: 14. 02. 2012. u 11:27 | Br. pregleda: 282

Kategorija: Aktuelno, Posudjeni komentar, Vijesti

• Dokazni postupak odložen
  Nemamo para za plate!
  Najskuplju dionicu autoputa na koridoru 5C gradiće Turci!
  Bokseri Slavije pušteni na slobodu