Sa posla na groblje

Podijeli

Tweet

 

• 
• 

Jedan, režimu odani dnevni list u Srbiji uznemirio je juče žitelje otadžbine tekstom o najavi dramatičnog pomeranja starosne granice za odlazak u penziju.

Fondovi su prazni, ne samo srpski, već evropski i šire, pa ćemo morati da rintamo do iznemoglosti, sve dok budemo mrdali makar jednom rukom ili nogom, odnosno davali od sebe kakve takve znakove života. Nema veze ako budemo gluvi, ako zanemimo, ako ostanemo bez zuba ili proteza, ako oćoravimo, ako nas ulovi Alchajmer pa zaboravimo i šta radimo i gde nam je radno mesto – koga briga za to, ima da se dolazi na posao sve dok ne proslavimo svoj 75. rođendan.
Takav predlog stiže iz Švedske, nedavno je i zvanično obelodanjen na jednom međunarodnom skupu i navodno je odmah dobio bezrezervnu podršku bogatih i dugovečnih Skandinavaca i predstavnika baltičkih zemalja, ali i Velike Britanije.
Kriza ne bira, jasno nam je svima, uzdrmani su sistemi mnogih zemalja Evropske unije, svugde se produžava radni, a skraćuje penzioni vek. Nemci su svojevremeno jedva progutali činjenicu da će od 2029. u penziju ići sa 67 godina života, a već ih pripremaju na mogućnost da će ipak morati da budu u radnom snošaju sve dok ne napune 70 godina.
Kad je tako u Evropi, čemu onda da se nadaju žitelji osiromašene Srbije, zemlje u kojoj, prema nekim istraživanjima, muškarci prosečno žive 72, a žene 75 godina?
Da li to znači da ćemo, kako je to ironično primetio jedan od učesnika rasprave na internet forumima, sa radnih mesta odlaziti pravo u grob, odnosno da li će u bliskoj budućnosti Srbi uopšte biti u prilici da uživaju penziju?
Sasvim umesno pitanje je i da li će (i koliko dugo još) i aktuelni penzioneri u Srbiji moći redovno da primaju svoje mesečne prinadležnosti, a kamoli budući.
Sve je manje novca u fondovima, uveliko opterećenima, uz velik broj prosečnih, i visokim penzijama bivših državnih nameštenika, takozvanih zaslužnih građana, državnih umetnika i naučnika, oficira, sumnjivih invalida…
Ako je tome tako, a jeste, džaba trud na produžavanju starosne granice za odlazak u penziju. Jer fondove mogu da pune samo novozaposleni radnici. A to će ići teško.
Sa industrijskom proizvodnjom koja je u Srbiji danas na nivou od jedne trećine one iz šezdesetih godina prošlog veka, sa bruto domaćim proizvodom koji je na razini od 70 odsto onog iz sedamdesetih godina 20. stoleća, ne mogu se redovno isplaćivati ni penzije ni mnoge druge finansijske obaveze države prema njenim građanima.
I zato sve dok ne dođe do otvaranja novih radnih mesta, isplata svake aktuelne, a posebno buduće penzije, neće biti sigurna.

Možda je neće biti uopšte.
Jer, bez obzira na sve analize i na sva mišljenja eksperata, teško je verovati u bezbednu sutrašnjicu ako danas društveni, ekonomski, kulturni i svaki drugi prosperitet zasnivamo na tome da nam babe i dede rade dok ne crknu, mame i tate pišu molbe za posao, a unuci bauljaju po internetu.

Piše: Milka LJUBIČIĆ za Vesti

Objavljeno: 21. 02. 2012. u 12:59 | Br. pregleda: 47

Kategorija: Region, Vijesti

• Nada u treći krug
  Hrvatski mediji: Izborni zemljotres u Srbiji
  Parlament najkasnije do 9. juna, vlada do 5. septembra
  Osjek:Danas suđenje za ubistvo 24 srpska civila